Тања Бошковић је поделила са нама шта је везује и какве успомене носи са фестивала у Сопоту.
„На овај исти дан, пре много година, исто сам била у Херцег Новом и исто тако су ми телефонирали и рекли: ‘Добила си награду, статуету Слобода, лепо би било да дођеш’, након чега сам села у авион и дошла у Сопот. Ове године су ми исто тако јавили да сам добила награду за животно дело, исто сам била у Херцег Новом, у истој башти, и ја сам се спаковала, села у авион, дошла у Сопот и сутра се враћам.
Памтим да сам овде била у жирију, запамтила сам да је жири те године доделио прву награду коју је икада добила Исидора Минић, исто тако памтим да сам са Драгованом Јовановићем овде у Сопоту седела у једној кафани на вечери после отварања фестивала и да смо после тог разговора снимили филм ‘Саблазан’. Све се то дешавало на овим просторима где сам ја иначе провела своје детињство, прву младост, у Аранђеловцу, дакле врло близу. Шумадија, Космај, све ово ја осећам и волим дубоко и озбиљно и срећна сам што се баш овде, иако није далеко од Београда, дешава овакав један филмски фестивал, а не тамо. Овдашњи људи имају исте културне потребе као и ми који живимо у великом граду. Mислим да би било лепо да искористимо сваку већу ливаду и од ње направимо простор за културна дешавања. Треба подржати овај језик и људе, са својом различитошћу, и да у архитектури размишљамо о ономе што припада и одговара овом валовитом и дивном поднебљу са богатом водом. Посебно ми се свиђа фијакер који овуда пролази.
Размишљам и о томе колико је пријатеља отишло одавде, недостају неки ‘цветови’ изнад моје главе. Са једне стране ме гледају Драган, Милена, Бора, Бата, Оливера, Беким – они су комађе моје душе и комађе мог боравка у кинематографији.
Овде је сваки сусрет фантастичан и није везан само за глуму, већ је везан и за ове људе. Волим да се грлим са људима овде, и са познатима и непознатима, то ми је јако важно, овде можете потуно некажњено сваког да загрлите, а да вам се то не узме за зло. У ‘белом’ свету се погледи тумаче као узнемиравање, а то у овом народу још увек није случај и зато сам срећна – што припадам овом свету и овом поднебљу.“
