Четвртак, 13. септембар у 20:00
Београдска тврђава, Доњи град
13. септембар у 20:00
Београдска тврђава, Доњи град
БЕСПЛАТАН концерт
Femi Kuti & "The Positive Force"
Македонска филхармонија са диригентом Џијаном Емином
Предгрупа Igor Vince & His Drum, Brass and Keys
Они који су пратили његову каријеру знају да Феми Кути никад није био баш задовољан што је наследник краља музике, Феле Кутија. Ослободио се наслеђа свог оца 1985. oснивањем сопственог бенда The Positive Force, чиме је почео да ради на налажењу сопственог израза. Током деведесетих постао је признат уметник, потпуно свој, са карактеристичним живописним и уравнотеженим стилом. Феми Кути 1998. године издаје свој први међународни албум “Shoki Shoki”, за који је карактеристичан афробит звук, пре него што ће прећи на модеран урбани стил својих америчких колега, као што су Мос Деф и Комон, на албуму “Fight to Win”. Његов студијски албум из 2008. године “Day by Day” побрао је неподељене позитивне критике и важи за његов најуспешнији албум.
Снимајући албум “Africa for Africa” 2011, Феми је осетио да му је потребно да се врати коренима – у студио, где је, са својим оцем, урадио своје прве снимке и свој соло албум “Shoki Shoki”. Decca Studio, који ће седамдесетих година постати Afrodisia Records, био је експериментална основа за већину нигеријских ремек дела тог времена, укључујући и Фелина дела. „То је било веома значајно историјско место за афробит, и оно има мистичне вибрације које је Фела осетио“, сећа се Соди, његов дугогодишњи сапутник и париски продуцент, који је дошао у Лагос да би био део тог пројекта. „Знали смо да је студио у лошем стању, са старим миксетама, застарелом опремом, сви смо знали да опрема не одговара нашим захтевима, али смо желели да прихватимо изазов – јер је све другачије у Лагосу. Град је такав монструм, он има утицај на начин на који музичари свирају. Трик је да ухватите стрес Лагоса, а да му не подлегнете.“ Феми нам даје даљи увид: „Између нестанака струје и неисправног клима уређаја, знојили смо се као свиње. Свирао сам са Содијем, правећи се да се жалим: “Могли смо сад да будемо на удобном месту, шта радимо овде?” То је било ван сваке памети, али ми смо хтели да тако буде.“
Ако је албум “Africa for Africa” био повратак коренима, онда је следећи албум “No Place for My Dream” (2013) био даље израстање из тих корена. Померајући границе жанра, Фемијев главни циљ у овом делу је био редефинисање суштине афробита – али у модерно доба. Како неко може да редефинише суштину тако сложене музике – музике која, откако ју је крајем шездесетих створио Фемијев отац Фела Кути, представља мешавину фанка, џеза и афричког фолка? Према Фемијевим речима, афробит „наводи људе да плешу док им помаже да прогутају горку пилулу стварности“. С обзиром на кризу која сада погађа Африку и остатак света, ту пилулу је и данас тешко прогутати, а афробит је неопходан и универзалан као и увек.
Фела је имао обичај да каже да је афробит „оруђе будућности – смишљено за пружање отпора, не за борбу“. Он би сигурно био поносан на свог сина, који је ову филозофију применио у песмама као што су “Action Time” и “Carry on Pushing On”. „Мислим да су данас људи широм света толико без наде да је музика једини начин да нађу снаге да наставе даље и превазиђу препреке. И то је тема овог албума“, каже Феми.
